Najbolji sam ti prijatelj još od djetinjstva, otkad znamo jedan za drugog poznajemo svako svoje lice, znamo svoje strahove, želje, porive. Znamo svoje snove, svaki kutak u dubini duše. Znamo, znamo obojica suštinu ovog života, ovog postojanja, tebe i mene, ti i ja, ovim životom zavetovali smo se da ćemo biti uvijek zajedno, nerazdvojni.. I to i jesmo. Bio sam uz tebe kad ti je bilo loše kad ti je bilo super. Kada si želio da umreš, kada si želio da živiš, ja sam te gurao uvijek. Govorio ti da ne odustaješ da ne daješ drugima da te spriječe na putu ka ostvarenju tvojih snova. Jer, šta su drugi? Ništa više do mrava koji žive svoj život po ubjeđenju drugih i po njhovim pravilima koja usvajaju kao svoja.
Nemaju snagu da se suprostave mišljenju većine i da priznaju sebi svoju pravu istinsku snagu i svoje pravo lice. To su obične kukavice premda ne zaslužuju ni smrt ali to je izgleda jedini spas za njih. Jedini spas je da iskuse nešto što ne razumiju. Ti i ja vrlo dobro znamo lice smrti, vrlo dobro znamo kada si odbačen od većine društva. Sjeti se djetinjstva, dana kada su te svi u školi zadirkivali, kada su ti se smijali, ja nisam. Ja sam tog dana prišao tebi, pružio ti ruku da ustaneš sa dna i da povratiš sebe, svoju snagu i svoje dostojanstvo. Sjeti se, sjeti se prve ljubavi koja te je odbacila kao da si ništa. Onda si uplakan došao to veče kući i pozvao si mene. Niko ti drugi nije pao na um. Pričali smo o svemu cijelu noć. I ja sam te smirio, pružio sam ti sve što bi pružio svaki najbolji prijatelj i niko nikada,nigde te neće razumeti kao što te ja razumem,jer smo isti. Isti! Bol smo probali, isti mrak smo prihvatali oko sebe u kom smo se skrivali od toga da ne budemo povređeni od drugih. Iako je naše prijateljstvo bilo super ipak nije bilo savršeno po mišljenju drugih. Prvo tvojih roditelja koji su za mene govorili da sam loš za tebe, da vršim loš uticaj, hteli su od tebe da naprave nekoga ko ti nisi, da radiš običan posao celoga života, stekneš porodicu i radiš za njih, da zaboraviš na svoje snove, želje da potisneš, svoj poriv i istinsko lice samo da bi bio prihvaćen kao adekvatan član društvenih krugova.. Gadi mi se i na samu pomisao na sve to, na te mizerne, osakaćene ljude, gmizavce i crve koji se vuku radnim danima po gradskom prevozu polubudni, opućeni na svoja radna mjesta, vjerovajući da je ovaj svijet za njih, da čine nešto korisno i da su samim tim oni sami korisni. Gadi mi se izveštačena ljepota koju propagiraju na svakoj televiziji, u svakoj emisiji. Gadi mi se dvolično moralisanje i popularizacija dobrote samo onda kada se za to plaća i kada je dobra šansa da zgrnu pare i pokažu sebe kao svece.
Tvoji roditelji.. oni su željeli da te razdvoje od mene da se više ne družiš sa mnom. Pokušavali su na razne načine da nas razdvoje. Prvo višesatnim pričama kako sam ja loš uticaj na tebe, kako trebaš povratiti kontrolu nad sobom, nad svojim životom da misliš svojom glavom, ne znajući da zapravo imaš punu kontrolu i nisu znali šta zapravo ti želiš niti su te pitali to i zasigurno nisu znali tebe, ko si ti zapravo. A onda.. kada priča nije pomogla odveli su te na razgovor kod psihijatra gledajući te od tog dana kao da si poseban slučaj, kao da si lud. Počeli su da te kljukaju raznim lekovima jer smo pravili zajedno sranja, bili deca, tukli se, zapalili napuštenu kuću i bili bijesni obojica samo da bi me odvojili od tebe. Ali, ti si i tada uspjevao da se nalzimo, da pričamo, ja sam uvijek bio uz tebe pa čak i te noći kada si mi rekao da si odlučio da pobiješ svoju porodicu. Rekao si mi da želiš to da uradiš i ja sam i tad bio uz tebe, zajedno smo to uradili, sa užitkom, zajedno smo ušli u njihovu sobu i sekirom raskomadali njihova tela na brzinu, čak da bi smo ih skratili muka ubili smo tvoju braću jer su oni već odavno otrovani važnim idealima i snovima o savršenom lažnom životu a i nikada tebe i mene ne bi razumeli. Seti se posle toga šta je bilo, pomogao sam ti da se rešiš dokaza.. Očistili smo cijelu kuću od otisaka i pomogao sam ti da smisliš priču policiji. Poverovali su da je to uradio neki ludak koji je pobegao iz psihijatrijske ustanove pre par nedelja. Pomogao sam ti da namestiš to užasno tužno lice, bio sam uz tebe svakog dana iako smo ti i ja znali pravu istinu, ja te nikada nisam osuđivao niti gledao na ludaka niti na ubicu, nisi ni ti mene i od tog dana obojica smo znali da smo kreirani i stvoreni jedan za drugog da nas niko i ništa neće sprečiti u bilo čemu.. Ali, svideo ti se taj osjećaj zar ne? I meni je, ali tebi previše, toga se nisi mogao otresti, želio si još, i još uzbuđenja i krvi na rukama i krvi na rukama koja je još uvijek topla, želio si i zavoleo da gledaš kako životi cure iz njiihovih očiju, volio si tu kontrolu koju si imao u svojim rukama prema ništavnim licima kojima si gasio isti takav život. I tu je nastao problem.. Nisi, nisi više pričao sa mnom, samo si radio po osjećaju i po navici i ostavljao si previše tragova.. Ja sam pokušao da pričam sa tobom ali nisi mi dozvoljavao da pričamo. Ostavljao si mnogo tragova i na kraju su ti bili za petama. I evo sad zarobljen si u toj uništenoj zgradi, u toj sobi bez svetla i bez izlaza opkoljen policijom, zajedno sa mnom.. Da, ipak sam i pored svega došao sa tobom kada si me pozvao i rekao da ti je potrebna moja pomoć i ne plašim se kao i ti što ne bi trebalo, kako će se ovo završiti jer obojica znamo da živi nećemo izaći odavde. Ako ti rešiš tako i ja sam uz tebe brate, jer tome služe najbolji prijatelji..
Policijaa!! Bacite pištolj, baci ga, pucaj.. Osumnjičeni je ubijen. Ponavljam, osumnjičeni je ubijen, nismo pronašli nikoga više sa njim, bio je sam. Obustavite potragu.
Nema komentara:
Objavi komentar